Ne moram. Ali hoću.

Kad sam se jutros probudila, imala sam velike planove.

Ali izvukli su se ispod pokrivača i rasplinuli jednako kako sam se i sama razvukla od sobe do dnevnog boravka po doručak i kavu.

Onda sam se zapitala: što ja to danas zapravo moram?

I shvatila da ne moram ništa.

Ne zato što sam neodgovorna i drska. Ne zato što sam umorna. Nego zato što sam se do sada toliko namorala da sam jednostavno poželjela – ne morati ništa.

I tako se jedan neobičan dan s velikim samoočekivanjima pretvorio u običan dan bez očekivanja.

I odahnula sam.

Čak i onda kada sam dva puta pravila tjesteninu jer mi je prva tura propala. Istresala sam vodu i istresla špagete u pjenicu od prethodno opranog suđa.

Jesam li peh? Valjda.

Jesam li bila ljuta? Jesam.

Jesam li morala praviti novu turu?

Nisam.

Ali sam htjela.

I uživala sam u tom htijenju bez moranja.

Kasnije sam sjela vani i zurila u krošnju jabuke. I u mačke.

Ove poljske.

Ne iz Poljske.

Nego outdoor mačke.

Pitala sam se kakav je mačji život.

One ništa ne moraju.

A žive.

I dobro im je. Valjda.

Tu i tamo se posvađaju pa opet jedu iz iste zdjele u koju sam im ja servirala.

Jer to se podrazumijeva.

Ne moram, ali bilo bi poželjno.

I tu sam pomislila koliko smo zapravo zaokupljeni motivacijskim rečenicama kojima održavamo pokret života živim, dok smo iznutra mrtvi ili barem relativno mrtvi.

Pokreni se.

Ne odustaj.

Budi najbolja verzija sebe.

Iskoristi dan.

Budi sjajna jer tvoj život je sparkli.

I poslije svih tih glitera kao pokošeni padnemo u krevet, umorni od moranja.

Moranje se mora.

To je valjda naša životna filozofija.

Stalno nešto moramo. I onda to moranje iznova ponavljamo sebi kako ne bismo slučajno zaboravili morati.

Ne moram danas raditi.

Da, ali...

Ne moram svima odgovoriti.

Da, ali...

Ne moram sve završiti.

Da, ali...

Ne moram biti najbolja verzija sebe.

Da, ali...

I tako svaki put pronađemo dovoljno dobar razlog da ponovno navučemo vlastiti jaram.

A možda bismo se ponekad trebali samo zagledati u jednostavnost.

Jer jednostavnost odmara.

Ona je bez očekivanja.

Ona je obojena svim onim živim i vedrim bojama koje smo pretvorili u sivilo jer – tako se mora.

Navukli smo filter na život jer je filter in.

Pa gledamo život kroz nešto što bolje izgleda, a u tom „in-u“ prođe nam stvarni život.

Onaj u kojem smo mogli disati punim plućima da nismo morali morati.

Onaj u kojem ne moramo znati kamo idemo.

Kao ono bijelo leteće cvijeće koje smo u djetinjstvu zvali dede.

Pusti se vjetru.

Ne moraš znati gdje ćeš se zaustaviti.

Ne moraš biti koristan.

Ne moraš biti sjajan.

Ne moraš imati plan.

Ne moraš čak ni znati što danas radiš.

Možda je dovoljno samo biti.

Pogledati krošnju jabuke.

Pogledati mačku.

Skuhati novu turu špageta jer ti se baš jede.

Ne zato što moraš.

Nego zato što hoćeš.

A kad ste zadnji put vi ne morali nešto?

Na koncu gledam predivnu sliku – moju mamu kako mi u cekeru donosi dva limuna.

Nije morala.

Ali je htjela.

Za Baglamu: Melisa Marija